Sećanja najstarijih Novosađana V (1966)
Nas koji smo odrasli u ovom kraju mnoge lepe uspomene vežu, mnoge slike i događaji koji su danas samo sećanje kao iz nekog starog filma. Ne živi se više tako, a ni naše okruženje nije više isto.
Ovaj deo grada bio je jedan od najčistijih, najsređenijih i najbezbednijih. Bez mnogo saobraćaja i automobila, zelen i s mnogo mesta za igru, koja je trajala po ceo dan. Nismo imali mobilne telefone i kompjutere, imali smo knjige i društvo kad god izađemo, pojavimo se u dvorištu, na igralištu ili u školi, koja je bila centar naših okupljanja i van nastave, sa brojnim sekcijama, dodatnim aktivnostima i sportom. Pamtimo naše žmurke, između dve vatre, lastiš, košarku i utakmice u školi, sve ono što nas je spajalo i povezivalo. Danas izgleda neverovatno, ali mi smo sedeli na travi između zgrada, na ćebencetu i igrali se lutkama. Molili smo lokalnog obućara da nas pusti u svoju radnjicu da se napijemo vode posle silnog jurcanja, zadihani i mokri. Nismo morali da se sklanjamo svakog minuta da propustimo neki auto jer tada se mnogo išlo peške ili autobusom, nije svaka kuća imala tri automobila. Nas su mame dovikivale s prozora kad je već uveliko pao mrak, ne zato što nismo bili bezbedni, nego zato što je vreme večere, pa spavanja. I onda opet u školu, ne sa strahom, ne u trci za ocenom, već s radošću jer nastavljamo da se družimo.
Škola „Đura Daničić“ bila je naša druga porodica i naša druga kuća. Naši učitelji i nastavnici sve su nas poznavali, o svima brinuli, sve nas hrabrili i sve nas sjajno naučili s manjim brojem časova nego što deca imaju danas. U učionici su bili strogi, ali i brižni i spremni na smeh i šalu. I možda najvažnije – svi smo im bili jednaki, verovali ili ne. Ne zato što smo svi nosili uniforme, što niko nije imao skupe patike, pa smo izgledali dosta slično, već zato što su se jednakost i solidarnost tada negovale i podsticale. Niko nije bio pošteđen kazne jer mu mama radi na važnom mestu i nikom nije bila poklonjena ocena jer mu tata ima mnogo novca. Zapravo, nama se ništa nije poklanjalo, ništa veliko ako u to ne računamo ljubav, pažnju i brigu. A postoji li nešto važnije od toga za jedno dete? Nismo imali mnogo, nismo dobijali mnogo u materijalnom smislu, ali imali smo jedni druge, imali smo vreme i zainteresovanost svojih roditelja i nastavnika i predivno, bezbedno okruženje koje smo i sami negovali. Čistili smo školsko dvorište, uređivali ga u akcijama u kojima smo se družili i zabavljali.
Ukratko – mi smo bili srećni. Rasli smo u miru, zajedništvu, u čistoj i bezbednoj sredini.
Danas je sve mnogo drugačije, brže, skuplje, možda i udobnije, ali s pravom brinemo da li su naša deca jednako srećna u ovom brzom tempu i promeni koja se vidi čak u ovom lokalnom okruženju. Društvene tokove možda ne možemo značajno menjati, možda nema ni potrebe, ali očuvati ono što je nama ulivalo radost i sigurnost sigurno možemo. Obezbediti im mesto za igru, podsticati ih da vreme provode napolju, upućivati ih na igru, zajedništvo i kontakte, ulepšati naš kraj, naš komšiluk, očistiti ga, popraviti, negovati ga, čuvati i činiti ga bezbednim. Pa time ulepšati i njihovo odrastanje i sećanja koja će oni nositi jednog dana.