Sećanja najstarijih Novosađana R (1969)
Detinjstvo na keju
U Ulicu Dušana Vasiljeva na keju sam se doselio kada sam imao dve-tri godine, te se samog dolaska i ne sećam.
Čitav kvart je izgrađen otprilike u isto vreme, početkom sedamdesetih. Većinu doseljenih činile su porodice vojnih lica. Uglavnom su porodice imale decu sličnog uzrasta, tako da će nekoliko godina kasnije u OŠ „Đura Daničić“ (mala, relativno stroga, ali dobra škola u to vreme), krenuti čak četiri odeljenja prvaka umesto dva ili tri, kao dotad.
To je značilo da nisi morao da misliš s kim ćeš se igrati kad izađeš napolje jer si uvek mogao da nađeš bar nekoliko drugara iz komšiluka i škole.
Kraj je, mada udaljen od centra grada svega pet minuta hoda, imao sve prednosti odrastanja na periferiji.
Na prostoru između Starog i Novog mosta (niko ga, ali niko, tada nije zvao Žeželjevim) bilo je mnogo mesta za igranje, igrališta, pravih sportskih terena na mestu današnjeg Kvantaša, parkića, sve do Dunavskog parka i Partizana, kompleksa garaža sa atomskim skloništima, po kojima smo se zavlačili i gde su vežbali lokalni amaterski bendovi, Konjičko brdo (železnički nasip), na kome smo se zimi sankali, i samo šetalište na keju, koje vodi do Štranda…
Pored Muzeja revolucije imali smo čak i pravi tenk iz Drugog svetskog rata na koji smo se penjali.
Tu je bila, i sad je, i Riblja pijaca sa prigradskom autobuskom stanicom. Autobusi su bili crveni, za razliku od gradskih, koji su bili plavi. Vikendom nosiš mami ceger.
Blizu su nam bile i Dunavska i Zmaj Jovina ulica sa svim šarenilom koje su tada nudile, poslastičarnicama, buregdžinicama, knjižarama… Lokalne trafike s najnovijim izdanjima kvalitetnih stripova, koji su igrali značajnu ulogu u formiranju mašte moje generacije. Tu je bila i Gradska biblioteka, u koju smo svi bili učlanjeni. Subotom smo išli u „Narodni bioskop“ ili „Arenu“ da gledamo akcione filmove.
Pored raznih igara s loptom, omiljena igra su bile žmurke, zbog obilja mesta gde smo se sakrivali (jednom sam se sakrio u kontejner sa starom hartijom!), dešavalo se da te do mraka niko ne pronađe…
Roditelji su nas uveče dozivali sa terase da se vratimo kući, što u današnje vreme, kad roditelji decu moraju da teraju napolje da se igraju, zvuči skoro neverovatno.
Pored svega toga, bilo je i prilično bezbedno, saobraćaj je bio neuporedivo manji nego danas, komšije su se poznavale i neretko i družile, a razne opačine koje danas vrebaju decu na svakom koraku jednostavno nisu postojale. Ako bismo se posle 20h skupili u Dunavskom parku na nekoj klupi, ubrzo bi se stvorio lokalni milicioner pozornik da nas otera, jer – šta će neko normalan u parku posle osam uveče. Vršnjačkog nasilja bilo je samo u onoj meri koliko je neminovno zahtevalo svako prosečno odrastanje. Rečju – idealan prostor za zanimljivo, ako ne i srećno, detinjstvo.
Možda sam ulepšao, što je neizbežno, zamagljenog pogleda unazad. Smoke gets in your eyes…