Sećanja najstarijih Novosađana AM (1967)
U ovaj kraj doselili smo se 1972. godine, kada sam krenula u obdanište (današnja „Veverica“), koje je tada bilo u prizemnoj zgradi. Nisu postojale plavo-bele zgrade u Dušana Vasiljeva i Kozačinskog, već samo ruševine kuća, koje su i srušene da bi one bile izgrađene. Na tim ruševinama i, nešto kasnije, na gradilištu, igrali smo se kad smo krenuli u osnovnu školu. Naravno da je to bilo strogo zabranjeno i naravno da je bilo povređivanja; nešto smo morali da prijavimo roditeljima, ali većinu nismo jer bismo morali da prestanemo da odlazimo tamo. Tada nismo to znali, ali naša Osnovna škola “Đura Daničić”, kad smo krenuli u prvi razred 1973. godine, imala tek 13 godina – osnovana je 1. januara 1960.godine. Nosili smo plave uniforme, svi (skoro) iste, bilo je svega nekoliko modela da se kupi i razlikovale su se uniforme za dečake i devojčice. Uniforme su se nosile preko odeće i uglavnom su bile zakopčane. Izuvali smo cipele u hodniku i obuvali crne meke patike, a kapute ostavljali obešene o drvene čiviluke. Svlačionice za fizičko su i tada bile u suterenu, a dnevni boravak imao je dve prostorije. Kad se završi domaći u dnevnom boravku, jedna od zabava bila je spuštanje niz crni gelender na stepenicama koje su se vodile ka dnevnom boravku. Kako je vreme odmicalo, uniforme su bile sve opuštenije – i dalje plave, ali se dozvoljavalo i da se šiju, da sami smišljamo kako će izgledati, no i dalje je bila obavezna, kao i preizuvanje i obavezna odeća za fizičko: bela majica i plavi šorts. U razredu nas je bilo skoro uvek između 30 i 35; u nižim razredima smo imali dva odeljenja u generaciji, a u višim, kad je došlo još dece, napravljeno je treće. Najveći broj dece je stanovao u tada vojnim kulama, a u Novi Sad su došli iz svih krajeva Jugoslavije; kako su tate vojna lica premeštani, tako su se i oni selili. S obzirom na to da su oni bili najbrojniji, a bila su i dva igrališta, najčešće smo se tamo igrali. Lastiš je bio najpopularniji kod devojčica (ko se još seća E-ma-es-es-a-es-es-a-pi-pi-ja, tada nismo znali da je to u stvari spelovanje MISSISSIPI!) – prvo se preskače na člancima, pa listovi, pa kolena, pa butine, pa struk, ramena i na kraju iznad glave (to su umeli oni najbolji, pa je jedna Nada bila legenda). Umešne devojčice su koristile i štangle postavljene ispred zgrada za klofanje tepiha, pa smo se penjali na njih i prevrtale u “Drvenim Marijama”! Bilo je mnogo zelenila, svuda smo išli peške ili biciklom, ali nikako preko keja jer: ako te uhvati milicajac da voziš na keju, samo staneš, on ti pokaže na gumu i onda sam moraš da je ispustiš za kaznu, pa polako kući guraš bicikl po vrućini.