Novosti

Srećni kvart u kome se naše srećno detinjstvo odvijalo bio je sa svih strana omeđen betonom – kulama od 18 spratova prema mostu i keju, lamelom koja je gledala prema ulici pesnika koji je pevao posle rata i malo elegantnijim zgradama od betona i žute cigle prema Visarionovoj ulici. Mi, deca sa keja, dalje od tog prostora nismo nigde ni išli. Sve se uvek dešavalo tu, u tom krugu. Imali smo nekoliko dečijih igrališta, teren za košarku, naše male uzbrdice i nizbrdice, pomalo ugažene travnjake, stepeništa i garaže, imali smo čak sklonište za slučaj nuklearnog rata, u kome je usred leta bilo prijatno hladno. Podrumi, prizemlja, sve je to bilo naše; ulazi se tih godina nisu zaključavali. Bile su tu i dve prodavnice u kojima smo mogli da potrošimo sav sitniš. Imali smo naš mali betonski svet u kome smo rasli, zaštićeni  i ušuškani.

              Među nama nije bilo nikakvih dogovora, držali smo se svoje generacije, svog razreda. Završili bi brzo domaći i izjurili napolje, imali smo „naša“ mesta. Ukoliko je dan bio lep, neko je već bio tamo i mala grupa se polako povećavala kako je popodne odmicalo.  Naše igre su nekada bile iste danima, nekada smo ih brzo menjali. Besomučno smo preskakali lastiš, jurili jedni druge po prizemlju zgrada u igri lopova i žandara, u većim grupama trčali između dve vatre ili samo sedeli i razgovarali. Kada bi se veče približilo, naša energija bi naglo splasnula. Tih pet ,,da ostanem još malo” minuta, značilo nam je sve. Niko od nas nije želeo da krene kući prvi.

U moru lepih uspomena, jednu bih izdvojila: naše crtanje. Crtali smo u jednom periodu na ravnom asfaltu ili na betonu, iza zgrade, kredama u boji. Krede su bile dragocene i čuvala ih je u kutiji naša drugarica Kaća, koja je živela u prizemlju lamele. Tako je bilo najzgodnije, da nam uvek budu pri ruci, imali smo samo jedan komplet. Podelili smo se u manje grupe, po tri ili četiri devojčice, jer dečaci nisu delili našu sklonost ka crtanju. Povremeno bi samo opušteno prošli pored nas zaokupljeni svojom igrom, pogledali bi naše mazanje, komentarisali. U toj maloj radnoj grupi, ona koja je najbolje crtala vukla je glavne poteze, lice, ostale su bojile i crtale detalje. Bio je to pravi timski rad i niko nije postavljao pitanja oko raspodele posla. Na našim crtežima kredom najčešće su se pojavljivale princeze. Sa osam ili deset godina, verovatno smo ih crtale zato što su nam bajke iz celog sveta tada bile bliska tema, a ženske likove smo umele da dočaramo sasvim dobro. Naše princeze su bile neobično lepe i nasmejane, živele su samo do prve kiše, pa su ih komšije trpele, preskakale i ljubazno hvalile u prolazu. Komšiluk bi pozdravljao svaku našu tihu aktivnost. Imale su duge vratove i trepavice, bademaste oči bajadere, bujne plave ili smeđe lokne i bogate haljine u bojama sladoleda, koje su bile prava umetnička dela. Sva potisnuta kreativnost, potpuno nevidljiva u našem stilu odevanja, isplivala bi na površinu u tim bajkovitim kreacijama ukrašenim mašnama, cvetovima, čipkom. Ukoliko kiša dugo ne bi pala, princeze su dobijale društvo drugih princeza, paževa, vila, dobijale su male dvorce i vrtove, pa i ponekog princa (doduše retko). Krišom smo odlazile i vrebale one druge princeze, princeze drugih devojčica.

Sve naše princeze ipak su imale jednu zajedničku manu – ruke. Nismo umele da ih nacrtamo; njihove ruke su bile kratke i završavale su se skupljenim malim šakama poput zečijih šapica. Nije u to vreme  bilo aktivnosti kao što su škole crtanja za decu i naše princeze bi zauvek živele srećno na betonu, krijući svoje šapice iza buketa i u naborima haljina. Jednog četvrtka to se promenilo. Moja baka, koja je četvrtkom dolazila da nas poseti, slikala je. Zastala je ispred ulaza da me poljubi, prošla pored naših princeza, pohvalila ih, bile su divne. Ali zašto one ne bi imale i lepe ruke i šake? Sa ovakvim rukama nisu mogle ništa da rade! Pomalo uvređene, sunđerom smo nevoljno obrisale šake i baka nam je objasnila kako da nacrtamo prste, kako da im nacrtamo ruke u pokretu. Prva princeza je raširila svoje lepe izvajane ruke u nekoj čudnoj igri. Stajale smo oduševljeno, merile dužinu ruku u odnosu na naše telo, pa onda to crtale. Sećam se kao kroz maglu da je u blizini bio i naš drug Peđa, koji će kasnije izabrati slikarstvo za svoj životni poziv. On je pomogao da popravimo ruke i šake drugih princeza. Verovatno je već tada imao oko umetnika i pre nas je uočio nedostatak.

        Nakon tog dana, sve betonske princeze su dobile ruke kojima su mogle da mahnu, da plešu, ulove leptira ili da uberu cvet. Brzo smo se izveštile u crtanju lepih, dugih prstiju. Nije prošlo puno vremena i igra crtanja nam je dosadila. Približili su se stariji razredi, princeze su se preselile u spomenare, došle su na red nove igre.

Ova uspomena mi je draga i zbog sećanja na moju baku. Umela je da doda malo vilinskog praha u sva dešavanja oko nas, da malo približi naše dečije živote bajkama.

Posle niza godina, u velikom broju smo se okupili na otvaranju izložbe našeg dragog Peđe, sada već poznatog slikara. Tokom te divne večeri, prepune emocija, setila sam se i naših princeza sa betona. Peđine izložbe su postale višegeneracijski skup nas ,,dece sa keja“. Tu su spojene naše zajedničke godišnjice malih i velikih matura, prilika da se sretnemo, ispričamo, zagrlimo i na trenutak vratimo u naše nevine godine odrastanja.

Sanja 1964.

U ovaj kraj doselili smo se 1972. godine, kada sam krenula u obdanište (današnja „Veverica“), koje je tada bilo u prizemnoj zgradi. Nisu postojale plavo-bele zgrade u Dušana Vasiljeva i Kozačinskog, već samo ruševine kuća, koje su i srušene da bi one bile izgrađene. Na tim ruševinama i, nešto kasnije, na gradilištu, igrali smo se kad smo krenuli u osnovnu školu. Naravno da je to bilo strogo zabranjeno i naravno da je bilo povređivanja; nešto smo morali da prijavimo roditeljima, ali većinu nismo jer bismo morali da prestanemo da odlazimo tamo. Tada nismo to znali, ali naša Osnovna škola “Đura Daničić”, kad smo krenuli u prvi razred 1973. godine, imala tek 13 godina – osnovana je 1. januara 1960.godine. Nosili smo plave uniforme, svi (skoro) iste, bilo je svega nekoliko modela da se kupi i razlikovale su se uniforme za dečake i devojčice. Uniforme su se nosile preko odeće i uglavnom su bile zakopčane. Izuvali smo cipele u hodniku i obuvali crne meke patike, a kapute ostavljali obešene o drvene čiviluke. Svlačionice za fizičko su i tada bile u suterenu, a dnevni boravak imao je dve prostorije. Kad se završi domaći u dnevnom boravku, jedna od zabava bila je spuštanje niz crni gelender na stepenicama koje su se vodile ka dnevnom boravku. Kako je vreme odmicalo, uniforme su bile sve opuštenije – i dalje plave, ali se dozvoljavalo i da se šiju, da sami smišljamo kako će izgledati, no i dalje je bila obavezna, kao i preizuvanje i obavezna odeća za fizičko: bela majica i plavi šorts.  U razredu nas je bilo skoro uvek između 30 i 35; u nižim razredima smo imali dva odeljenja u generaciji, a u višim, kad je došlo još dece, napravljeno je treće. Najveći broj dece je stanovao u tada vojnim kulama, a u Novi Sad su došli iz svih krajeva Jugoslavije; kako su tate vojna lica premeštani, tako su se i oni selili. S obzirom na to da su oni bili najbrojniji, a bila su i dva igrališta, najčešće smo se tamo igrali. Lastiš je bio najpopularniji kod devojčica (ko se još seća E-ma-es-es-a-es-es-a-pi-pi-ja, tada nismo znali da je to u stvari spelovanje MISSISSIPI!) – prvo se preskače na člancima, pa listovi, pa kolena, pa butine, pa struk, ramena i na kraju iznad glave (to su umeli oni najbolji, pa je jedna Nada bila legenda). Umešne devojčice su koristile i štangle postavljene ispred zgrada za klofanje tepiha, pa smo se penjali na njih i prevrtale u “Drvenim Marijama”! Bilo je mnogo zelenila, svuda smo išli peške ili biciklom, ali nikako preko keja jer: ako te uhvati milicajac da voziš na keju, samo staneš, on ti pokaže na gumu i onda sam moraš da je ispustiš za kaznu, pa polako kući guraš bicikl po vrućini.

Nas koji smo odrasli u ovom kraju mnoge lepe uspomene vežu, mnoge slike i događaji koji su danas samo sećanje kao iz nekog starog filma. Ne živi se više tako, a ni naše okruženje nije više isto.

Ovaj deo grada bio je jedan od najčistijih, najsređenijih i najbezbednijih. Bez mnogo saobraćaja i automobila, zelen i s mnogo mesta za igru, koja je trajala po ceo dan. Nismo imali mobilne telefone i kompjutere, imali smo knjige i društvo kad god izađemo, pojavimo se u dvorištu, na igralištu ili u školi, koja je bila centar naših okupljanja i van nastave, sa brojnim sekcijama, dodatnim aktivnostima i sportom. Pamtimo naše žmurke, između dve vatre, lastiš, košarku i utakmice u školi, sve ono što nas je spajalo i povezivalo. Danas izgleda neverovatno, ali mi smo sedeli na travi između zgrada,  na ćebencetu i igrali  se lutkama. Molili smo lokalnog obućara da nas pusti u svoju radnjicu da se napijemo vode posle silnog jurcanja, zadihani i mokri. Nismo morali da se sklanjamo svakog minuta da propustimo neki auto jer tada se mnogo išlo peške ili autobusom, nije svaka kuća imala tri automobila. Nas su mame dovikivale s prozora kad je već uveliko pao mrak, ne zato što nismo bili bezbedni, nego zato što je vreme večere, pa spavanja. I onda opet u školu, ne sa strahom, ne u trci za ocenom, već s radošću jer nastavljamo da se družimo.

Škola „Đura Daničić“ bila je naša druga porodica i naša druga kuća. Naši učitelji i nastavnici sve su nas poznavali, o svima brinuli, sve nas hrabrili i sve nas sjajno naučili s manjim brojem časova nego što deca imaju danas. U učionici su bili strogi, ali i brižni i spremni na smeh i šalu. I možda najvažnije – svi smo im bili jednaki, verovali ili ne. Ne zato što smo svi nosili uniforme, što niko nije imao skupe patike, pa smo izgledali dosta slično,  već zato što su se jednakost i solidarnost tada negovale i podsticale. Niko nije bio pošteđen kazne jer mu mama radi na važnom mestu i nikom nije bila poklonjena ocena jer mu tata ima mnogo novca. Zapravo, nama se ništa nije poklanjalo, ništa veliko ako u to ne računamo ljubav, pažnju i brigu. A postoji li nešto važnije od toga za jedno dete? Nismo imali mnogo, nismo dobijali mnogo u materijalnom smislu, ali imali smo jedni druge, imali smo vreme i zainteresovanost svojih roditelja i nastavnika i predivno, bezbedno okruženje koje smo i sami negovali. Čistili smo školsko dvorište, uređivali ga u akcijama u kojima smo se družili i zabavljali.

Ukratko – mi smo bili srećni. Rasli smo u miru, zajedništvu, u čistoj i bezbednoj sredini.

Danas je sve mnogo drugačije, brže, skuplje, možda i udobnije, ali s pravom brinemo da li su naša deca jednako srećna u ovom brzom tempu i promeni koja se vidi čak u ovom lokalnom okruženju. Društvene tokove možda ne možemo značajno menjati, možda nema ni potrebe, ali očuvati ono što je nama ulivalo radost i sigurnost sigurno možemo. Obezbediti im mesto za igru, podsticati ih da vreme provode napolju, upućivati ih na igru, zajedništvo i kontakte, ulepšati naš kraj, naš komšiluk, očistiti ga, popraviti, negovati ga, čuvati i činiti ga bezbednim. Pa time ulepšati i njihovo odrastanje i sećanja koja će oni nositi jednog dana.

Godine 1972. počelo je naseljavanje tada novog, modernog i urbanog kvarta Beogradski kej–Visarionova–Dušana Vasiljeva, veoma dobro urbanistički isplaniranog kvarta koji je i dan-danas jedan od boljih krajeva grada.

Imali smo malo zabavište (sadašnji „Đurđevak“), zabavište „Vevericu“ za veću decu (tada je to bila prizemna zgrada) i školu „Đura Daničić“, koja je takođe modernizovana uvođenjem centralnog grejanja.

Dobro se sećam našeg dvorišta, koje je još bilo u radu. Na mestu današnjeg parkinga bio je pesak, kao i velike gomile peska od kojih sam mislila da su planine. U početku nije bilo mnogo dece, ali kako su se porodice doseljavale, mi smo se upoznavali i igrali u pesku i „peščanim dinama“, a ta stečena drugarstva traju do današnjih dana.

Interesantno je kako su stari Novosađani gledali na taj kraj. Naime, reč je o generacijskom raskolu, kao i uvek. Naši roditelji su videli taj kraj kao nešto dobro, urbano, na dobroj poziciji. I Dunav i centar i pijaca i škola i sve na dva koraka, a eto moji baka i deka su smatrali da u tom kraju živi poslednji svet. „Ko normalan ide da živi na svinjskoj pijaci? Ili kod Svilare?“ „Pobogu! Pa kod vaše zgrade sam prelazio konjima u Petrovaradin? Tu su mulj i kaljuga.“ „Tu pošten svet ne živi.“ Eto, tako je to bilo kod nas za vreme nedeljnog ručka 70-ih.

Prošle su godine i izbor se pokazao kao savršen. Zašto? Zato što smo posle naših roditelja većinski svi ostali u ovom delu grada Kej–Podbara ili područje MZ „Dunav“. I ne samo mi, nego su i naša deca išla u iste jaslice, zabavište i školu kao mi. Zbog toga smo bili bezbrižni jer smo znali da su na dobrom terenu.

Dosada – šta je to?

To je bilo vreme kada deci nikad nije bilo dosadno. S obzirom na skromnu ponudu TV kanala, crtanih i dečijih filmova i serija, mi smo se igrali.  Program u dvorištu je bio mnogo potpuniji od TV-a i, naravno, kreativniji. Osim lastiša, fudbala i između dve i četiri vatre, igrali smo badminton, vozili rolšue, što je podrazumevalo beskrajno spuštanje niz dva brda. Jedno sa strane kula, a drugo iz Visarionove. Pa tako ukrug. Spuštaj se, penji, vozi do drugog brdašca, pa do beskonačno. U međuvremenu, na putu od brdašca do brdašca često se desi nešto. Na primer, neko novi dođe da se igra ili neko padne pa razdere kolena… pa suze, pa drame, pa prođe, pa teraš dalje. Skidaju se rolšue i preskače se konopac, lastiš, vije, žmurke… I tako do mraka. Dok mame ne viknu s terase.

Bicikla smo vozili do iznemoglosti. Trasa ista kao i za rolšue. Dva brdašca pa sto puta oko parkinga, pa tajno krug oko kvarta. Trotinet takođe. Desna noga otpada, ali voziš, nema stajanja.

Pre podne smo često donosili ćebad na travnjak ispred jaslica, lutke, odelca za lutke i sudove, pa je i to bila lepa igra u debelom hladu. Naravno pored klikerane. Dečaci i devojčice ipak blizu. Uvek svi u toku.

Igrali smo se i sa isečenim likovim iz zabavnika. Glavni lik smo lepili na karton a odela, koja su pažljivo sečena da bi lutka mogla da se obuče, stajala su u kutijama od cipela koje su bile uredno umotane u šareni papir.

To su, naravno, igre kada je lepo vreme. Kritično je bilo po kiši jer se tada nije izlazilo, ali je zato zima imala svojih čari. Kao prvo, zimi smo imali snega, i to puno i dugo, a samim tim i mogućnost boravka napolju, ako treba i do mraka. Moglo je i posle kad padne mrak jer to nije značilo da je puno sati. Sankali smo se na brdašcima, na brdu kod kula i, naravno, sa dozvolom ili bez, kod Žeželjevog mosta. To je zaista bio ekstra spust.

Sneško se pravio na svakom koraku, a oblačili samo ga stvarima iz kuća: starim šerpama za glavu, stare metle, raspar rukavice i štošta u zavisnosti od inspiracije i koliko ti dozvole da izneseš. U zimske radosti je bilo uključeno i grudvanje, ubacivanje grudve za vrat, gađanje komšijskih terasa, spuštanje po snežnom toboganu…

Želim da napravim mali osvrt na plan i organizaciju našeg kvarta vezano za dečija druženja/socijalizaciju. Kvart je očigledno tako pravljen da je planski predviđeno druženje dece, da budu usmereni jedni na druge, a pod kontrolom roditelja i komšija, a to dotad ni slučajno nije bila karakteristika celog grada ili ostalih kvartova. Kod nas su dolazila deca iz okolnih ulica, najviše sa Podbare i iz centra, ali tek kada su malo odrasli.

To je bilo vreme progresa tadašnjeg društva i vodilo se računa o svakom segmentu života i stanovanja.

Doselili smo se u kule na Beogradskom keju krajem 1972. godine.

Pamtim jake košave, hladne zime, sante leda kako plove Dunavom, koje su uspešno razbijala naša jedina dva ledolomca Čakor i Vučevo.

Nažalost, pre nekoliko godina su završili kao staro gvožđe.

Na početku nije bilo zelenila u našem novoizgrađenom kvartu, samo beton, pesak i zemlja, ali su ubrzo planski dobro osmišljene buduće zelene površine sa dečijim igralištima, koje danas čine lep park.

Sećam se tobogana i par klackalica, a pored njih duge kolone dece, koja strpljivo čekaju da dođu na svoj red.

Kad smo se bolje upoznali među sobom, igrali smo se između dve vatre, nožnog tenisa, lastiša, žmure, fudbala. Leti smo iznosili ćebenca na travnjak iznad atomskog skloništa i igrali se lutkama i igračkama.

Spasavali smo zajednički mlade laste i ptiće koji bi ispali iz gnezda, hraneći ih insektima i glistama dok ne ojačaju i odlete.

Za vreme raspusta bismo se igrali napolju po ceo dan. Vozili smo poni bicikle i rolšue (preteče rolera).

Na štanglama predviđenim za trešenje tepiha smo se ljuljali i prevrtali, a oni koji su se aktivno bavili gimnastikom, ponosno su radili kovrtljaje, sklopke i „Drvene Marije“. Bavljenje sportom se podrazumevalo i bilo je dostupno svima.

Zime su bile snežne, pa smo se sankali, zaletali sankama niz spust pored košarkaškog igrališta i grudvali se.

Kasnije smo krenuli da „osvajamo svet“. Otvorile su se dve nove robne kuće „Stoteks“ i „Nork“, sa posebnom atrakcijom – pokretnim stepenicama!

Fiksnih telefona nije bilo mnogo (mobilni su inače tada bili u domenu naučne fantastike), ali su naši roditelji, iako zaposleni, ipak uspešno brinuli o nama i slušali smo jedni druge…

Odrastanje u MZ „Dunav“

Igre

Okupljanje

Nije bilo planiranog dogovaranja. Podrazumevalo se da će po podne svako izaći u dvorište da se igra. Oni koji su poranili išli bi pod prozor onima koji još nisu izašli i uglas dozivali tako da odjekuje ceo kvart. Kako je to bilo u vreme kada se roditelji nakon posla i ručka odmaraju, ako bi se dozivanje odužilo, obično bi se sa terase ukazao neki ljutiti tata.

Lastiš

Devojčice su, kad krenu napolje u igru, obavezno nosile lastiš. Još dve devojčice i eto veselog skakanja u nedogled. Dole, listovi, kolena, butine, kuk, struk, ispod miške, ramena, vrat. Retko se dešavalo da neka može da skoči toliko visoko. U stvari, zavisilo je od visine onih koje drže lastiš i one koja skače.

Klikeranje

Kroz decenije, najpouzdaniji vesnik proleća su bili klikeraši. Čim se ukaže komadić suve zemlje, na tom mestu bi se povazdan održavala, stalno promenljiva, grupa dečaka koji se klikeraju. Centralno klikeraško borilište bilo je ispod bandere (vidno je i kad se smrkne), kod jaslica, uz stazu nagore.

Klik-klak

Onda se pojavio klik-klak. Svako dete ga je imalo. Naročit luksuz su bili oni s većim kuglama. Demonstrirale su se veštine. Nekoliko godina, svuda se čulo ritmično udaranje.

Ledene vije

Kada se okupi veća grupa dece, eto zgodne igre u koju mogu da budu uključeni svi.

Između dve vatre

Ako su tu i lopta i dovoljno dece za dve ekipe. Najpogodniji teren je bio kod kula. Ma, sigurno znate: široka staza koja povezuje dva gornja platoa.

Žmurke

U sumrak. Da se društvo dokusuri pred odlazak na večeru i spavanje.

Lutke i krpice

Svaka mama je imala kesu sa krpicama. U to vreme, haljine, suknje i bluze su se uglavnom šile kod krojačica, a mnogo ređe kupovale konfekcijske. Preostali materijal (okrajci) se čuvao za slučaj da je potrebna neka popravka. E, najsitnije delove toga su dobijale ćerke da svojim lutkama šiju haljine. Za vreme toplih dana vikenda ili tokom raspusta, devojčice su organizovale izlet s lutkama i krpicama. Ponelo bi se i neko ćebence, da se prostre u hladovinu…

Lopta o zid

Ne mogu da se setim kako smo tu igru zvali. Nekoliko dece i jedna lopta. Loptu treba deset puta odbiti od zida tako da ne padne. U svakoj narednoj seriji su sledili sve teži zadaci. Počinjalo se najlakšim – obema rukama, pa samo desnom rukom, pa levom, pa uz pljesak (jedan-dva-tri), uz okret… Kad nekome padne lopta, na redu je sledeći. Obično se završavalo tako što bi se ukazao stanar pod čijim prozorom je lopta udarala s predlogom da se sad malo udara pod nekim drugim prozorom.

Igrališta

Deo naselja bila su i dečja igrališta: između kula, na garažama, košarkaško igralište, u šumarku ispod košarkaškog igrališta. Svako igralište se sastojalo od dve klackalice, tobogana i peskarnika, u koji se doskakalo s tobogana. Konstrukcija tobogana je imala i dva poprečna držača, koji su korišćeni za svakovrsne vratolomije.

Štangle

Štangle za trešenje tepiha su se, uglavnom, održale do danas. Deca su ih koristila da se na njima ljuljaju, vise i na njih penju. Eventualno kao prečku za odbojku za dvoje ili četvoro. Mada, odavno nisam videla da ih iko koristi. Ni za tepihe, ni za igranje.

Prikupljanje starih novina

Škola je redovno organizovala akcije sakupljanja stare hartije za „Papir servis“. Ali, osim starih novina, neke druge hartije za bacanje nije ni bilo po kućama. Naravno da smo znali da se ta hartija prerađuje u novu i da je to radi zaštite šuma. „Papir servis“ je prikupljenu hartiju plaćao školi, a dobijeni novac bi bio upotrebljen za već neko opšte dobro. Od svega toga, najvažnija je bila igra. Par sedmica ranije bi bila okačena obaveštenja na vratima svakog ulaza da stanari čuvaju stare novine i kog dana da ih iznesu ispred svoga stana. Ah, uzbuđenja – ući u svaki ulaz, doći pred svaka vrata, suočiti se sa onima koji su zaboravili da iznesu kad im se zazvoni (nikada se nije desilo da neko kaže da nema), radovanje kad negde ima mnogo, smeh i cika kad se raspe pri nošenju.

Umesto završetka

Veselo je odrastanje u ovom našem kvartu. Zato vas pozivamo da ovo pisanije dopunjavate svojim sećanjima.

Detinjstvo na keju

U Ulicu Dušana Vasiljeva na keju sam se doselio kada sam imao dve-tri godine, te se samog dolaska i ne sećam.

Čitav kvart je izgrađen otprilike u isto vreme, početkom sedamdesetih. Većinu doseljenih činile su porodice vojnih lica. Uglavnom su porodice imale decu sličnog uzrasta, tako da će nekoliko godina kasnije u OŠ „Đura Daničić“ (mala, relativno stroga, ali dobra škola u to vreme), krenuti čak četiri odeljenja prvaka umesto dva ili tri, kao dotad.

To je značilo da nisi morao da misliš s kim ćeš se igrati kad izađeš napolje jer si uvek mogao da nađeš bar nekoliko drugara iz komšiluka i škole.

Kraj je, mada udaljen od centra grada svega pet minuta hoda, imao sve prednosti odrastanja na periferiji.

Na prostoru između Starog i Novog mosta (niko ga, ali niko, tada nije zvao Žeželjevim) bilo je mnogo mesta za igranje, igrališta, pravih sportskih terena na mestu današnjeg Kvantaša, parkića, sve do Dunavskog parka i Partizana, kompleksa garaža sa atomskim skloništima, po kojima smo se zavlačili i gde su vežbali lokalni amaterski bendovi, Konjičko brdo (železnički nasip), na kome smo se zimi sankali, i samo šetalište na keju, koje vodi do Štranda…

Pored Muzeja revolucije imali smo čak i pravi tenk iz Drugog svetskog rata na koji smo se penjali.

Tu je bila, i sad je, i Riblja pijaca sa prigradskom autobuskom stanicom. Autobusi su bili crveni, za razliku od gradskih, koji su bili plavi. Vikendom nosiš mami ceger.

Blizu su nam bile i Dunavska i Zmaj Jovina ulica sa svim šarenilom koje su tada nudile, poslastičarnicama, buregdžinicama, knjižarama… Lokalne trafike s najnovijim izdanjima kvalitetnih stripova, koji su igrali značajnu ulogu u formiranju mašte moje generacije. Tu je bila i Gradska biblioteka, u koju smo svi bili učlanjeni. Subotom smo išli u „Narodni bioskop“ ili „Arenu“ da gledamo akcione filmove.

Pored raznih igara s loptom, omiljena igra su bile žmurke, zbog obilja mesta gde smo se sakrivali (jednom sam se sakrio u kontejner sa starom hartijom!), dešavalo se da te do mraka niko ne pronađe…

Roditelji su nas uveče dozivali sa terase da se vratimo kući, što u današnje vreme, kad roditelji decu moraju da teraju napolje da se igraju, zvuči skoro neverovatno.

Pored svega toga, bilo je i prilično bezbedno, saobraćaj je bio neuporedivo manji nego danas, komšije su se poznavale i neretko i družile, a razne opačine koje danas vrebaju decu na svakom koraku jednostavno nisu postojale. Ako bismo se posle 20h skupili u Dunavskom parku na nekoj klupi, ubrzo bi se stvorio lokalni milicioner pozornik da nas otera, jer – šta će neko normalan u parku posle osam uveče. Vršnjačkog nasilja bilo je samo u onoj meri koliko je neminovno zahtevalo svako prosečno odrastanje. Rečju – idealan prostor za zanimljivo, ako ne i srećno, detinjstvo.

Možda sam ulepšao, što je neizbežno, zamagljenog pogleda unazad. Smoke gets in your eyes…

Davne 1972. godine, kad smo se moji roditelji, brat i ja doselili u naš lepi, tek sagrađeni kvart Meander, ispred zgrada su već bila posađena mlada stabla koja čine danas pravu zelenu oazu u stambenom bloku. Igrališta su bila prepuna dece svih uzrasta. Jurili smo na tobogan, klackalice i ljuljaške, vozili bicikl, igrali smo žmurke i na parkingu između dve vatre, sankali se zimi na nizbrdici kod kula i uvek molili mame, koje su nas dozivale sa terasa (jer nije bilo mobilnih telefona), da ostanemo napolju još pet minuta. Nikad dosta igre oko zgrada! Na svakom odmoru u školi devojčice su preskakale lastiš a dečaci na terenu fudbal. Nastavnici su nam s puno ljubavi u školi organizovali razne sekcije koje smo pohađali radujući se druženju i novom znanju. U sali za fizičko imali smo mogućnost da treniramo odbojku, košarku i gimnastiku bez dodatnih troškova za roditelje. Mnoga prijateljstva koja su započeta još u vrtiću „Veverica“ i učvršćena u školskim klupama Osnovne škole „Đura Daničić“ traju sve do danas. Maja, 1965.

Na potezu gde se danas nalazi ugao Beogradskog keja i Episkopa Visariona, do Ulice Dušana Vasiljeva nalazila se od kraja XIX veka do kraja šezdesetih godina XX veka Vojvođanska industrija svile, u kojoj je jedno kratko vreme radila i moja mama. Fabrika Vojvođanske industrije svile je bila velika, ograđena zidom, i proizvodila je prirodnu svilu od svilene bube, koja se gajila u celoj Vojvodini od kraja XVIII veka. Pored nje, postojale su još dve svilare, od kojih je jedna Novosadska industrija tekstila, koja se nalazila na mestu današnje Kulturne stanice „Svilara“. U selima su sađeni dudovi po ulicama, a u Novom Sadu je postojala i dudova šuma do posle Drugog svetskog rata, kad ju je uništio insekt dudovac.

Kada je, krajem šezdesetih godina, Vojvođanska industrija svile prestala s radom, na tom području su građevinska firma „Neimar“ i vojno-građevinska preduzeća podigli stambene zgrade. Potez zgrada Dušana Vasiljeva useljen je 1971. Prvobitni naziv za skup lamela od žute fasadne cigle, koji obuhvata Episkopa Visariona 5 i 7 i Beogradski kej 29–37, bio je VTK Meander; useljene su 1972. godine. Četiri 18-spratne kule (Beogradski kej 39–45) izgrađene su pre poteza izgrađenog na placu gde je bila fabrika svile.

Na mestu zgrada Dušana Vasiljeva 4 i 6 i na levoj strani ulice Kozačinskog bile su tri-četiri prizemne kuće, koje su srušene sredinom sedamdesetih godina XX veka, a na njihovom mestu su izgrađene plavo-bele zgrade.

Pedesetih godina XX veka su građene vojne zgrade u Žarka Vasiljevića (12–14), a sećam se da je sredinom pedesetih godina na mestu današnjeg Parka prisajedinjenja gostovao ringišpil.