Sećanja najstarijih Novosađana Z (1968)
Godine 1972. počelo je naseljavanje tada novog, modernog i urbanog kvarta Beogradski kej–Visarionova–Dušana Vasiljeva, veoma dobro urbanistički isplaniranog kvarta koji je i dan-danas jedan od boljih krajeva grada.
Imali smo malo zabavište (sadašnji „Đurđevak“), zabavište „Vevericu“ za veću decu (tada je to bila prizemna zgrada) i školu „Đura Daničić“, koja je takođe modernizovana uvođenjem centralnog grejanja.
Dobro se sećam našeg dvorišta, koje je još bilo u radu. Na mestu današnjeg parkinga bio je pesak, kao i velike gomile peska od kojih sam mislila da su planine. U početku nije bilo mnogo dece, ali kako su se porodice doseljavale, mi smo se upoznavali i igrali u pesku i „peščanim dinama“, a ta stečena drugarstva traju do današnjih dana.
Interesantno je kako su stari Novosađani gledali na taj kraj. Naime, reč je o generacijskom raskolu, kao i uvek. Naši roditelji su videli taj kraj kao nešto dobro, urbano, na dobroj poziciji. I Dunav i centar i pijaca i škola i sve na dva koraka, a eto moji baka i deka su smatrali da u tom kraju živi poslednji svet. „Ko normalan ide da živi na svinjskoj pijaci? Ili kod Svilare?“ „Pobogu! Pa kod vaše zgrade sam prelazio konjima u Petrovaradin? Tu su mulj i kaljuga.“ „Tu pošten svet ne živi.“ Eto, tako je to bilo kod nas za vreme nedeljnog ručka 70-ih.
Prošle su godine i izbor se pokazao kao savršen. Zašto? Zato što smo posle naših roditelja većinski svi ostali u ovom delu grada Kej–Podbara ili područje MZ „Dunav“. I ne samo mi, nego su i naša deca išla u iste jaslice, zabavište i školu kao mi. Zbog toga smo bili bezbrižni jer smo znali da su na dobrom terenu.
Dosada – šta je to?
To je bilo vreme kada deci nikad nije bilo dosadno. S obzirom na skromnu ponudu TV kanala, crtanih i dečijih filmova i serija, mi smo se igrali. Program u dvorištu je bio mnogo potpuniji od TV-a i, naravno, kreativniji. Osim lastiša, fudbala i između dve i četiri vatre, igrali smo badminton, vozili rolšue, što je podrazumevalo beskrajno spuštanje niz dva brda. Jedno sa strane kula, a drugo iz Visarionove. Pa tako ukrug. Spuštaj se, penji, vozi do drugog brdašca, pa do beskonačno. U međuvremenu, na putu od brdašca do brdašca često se desi nešto. Na primer, neko novi dođe da se igra ili neko padne pa razdere kolena… pa suze, pa drame, pa prođe, pa teraš dalje. Skidaju se rolšue i preskače se konopac, lastiš, vije, žmurke… I tako do mraka. Dok mame ne viknu s terase.
Bicikla smo vozili do iznemoglosti. Trasa ista kao i za rolšue. Dva brdašca pa sto puta oko parkinga, pa tajno krug oko kvarta. Trotinet takođe. Desna noga otpada, ali voziš, nema stajanja.
Pre podne smo često donosili ćebad na travnjak ispred jaslica, lutke, odelca za lutke i sudove, pa je i to bila lepa igra u debelom hladu. Naravno pored klikerane. Dečaci i devojčice ipak blizu. Uvek svi u toku.
Igrali smo se i sa isečenim likovim iz zabavnika. Glavni lik smo lepili na karton a odela, koja su pažljivo sečena da bi lutka mogla da se obuče, stajala su u kutijama od cipela koje su bile uredno umotane u šareni papir.
To su, naravno, igre kada je lepo vreme. Kritično je bilo po kiši jer se tada nije izlazilo, ali je zato zima imala svojih čari. Kao prvo, zimi smo imali snega, i to puno i dugo, a samim tim i mogućnost boravka napolju, ako treba i do mraka. Moglo je i posle kad padne mrak jer to nije značilo da je puno sati. Sankali smo se na brdašcima, na brdu kod kula i, naravno, sa dozvolom ili bez, kod Žeželjevog mosta. To je zaista bio ekstra spust.
Sneško se pravio na svakom koraku, a oblačili samo ga stvarima iz kuća: starim šerpama za glavu, stare metle, raspar rukavice i štošta u zavisnosti od inspiracije i koliko ti dozvole da izneseš. U zimske radosti je bilo uključeno i grudvanje, ubacivanje grudve za vrat, gađanje komšijskih terasa, spuštanje po snežnom toboganu…
Želim da napravim mali osvrt na plan i organizaciju našeg kvarta vezano za dečija druženja/socijalizaciju. Kvart je očigledno tako pravljen da je planski predviđeno druženje dece, da budu usmereni jedni na druge, a pod kontrolom roditelja i komšija, a to dotad ni slučajno nije bila karakteristika celog grada ili ostalih kvartova. Kod nas su dolazila deca iz okolnih ulica, najviše sa Podbare i iz centra, ali tek kada su malo odrasli.
To je bilo vreme progresa tadašnjeg društva i vodilo se računa o svakom segmentu života i stanovanja.