Sećanja najstarijih Novosađana Lj (1969)

Doselili smo se u kule na Beogradskom keju krajem 1972. godine.

Pamtim jake košave, hladne zime, sante leda kako plove Dunavom, koje su uspešno razbijala naša jedina dva ledolomca Čakor i Vučevo.

Nažalost, pre nekoliko godina su završili kao staro gvožđe.

Na početku nije bilo zelenila u našem novoizgrađenom kvartu, samo beton, pesak i zemlja, ali su ubrzo planski dobro osmišljene buduće zelene površine sa dečijim igralištima, koje danas čine lep park.

Sećam se tobogana i par klackalica, a pored njih duge kolone dece, koja strpljivo čekaju da dođu na svoj red.

Kad smo se bolje upoznali među sobom, igrali smo se između dve vatre, nožnog tenisa, lastiša, žmure, fudbala. Leti smo iznosili ćebenca na travnjak iznad atomskog skloništa i igrali se lutkama i igračkama.

Spasavali smo zajednički mlade laste i ptiće koji bi ispali iz gnezda, hraneći ih insektima i glistama dok ne ojačaju i odlete.

Za vreme raspusta bismo se igrali napolju po ceo dan. Vozili smo poni bicikle i rolšue (preteče rolera).

Na štanglama predviđenim za trešenje tepiha smo se ljuljali i prevrtali, a oni koji su se aktivno bavili gimnastikom, ponosno su radili kovrtljaje, sklopke i „Drvene Marije“. Bavljenje sportom se podrazumevalo i bilo je dostupno svima.

Zime su bile snežne, pa smo se sankali, zaletali sankama niz spust pored košarkaškog igrališta i grudvali se.

Kasnije smo krenuli da „osvajamo svet“. Otvorile su se dve nove robne kuće „Stoteks“ i „Nork“, sa posebnom atrakcijom – pokretnim stepenicama!

Fiksnih telefona nije bilo mnogo (mobilni su inače tada bili u domenu naučne fantastike), ali su naši roditelji, iako zaposleni, ipak uspešno brinuli o nama i slušali smo jedni druge…

Odrastanje u MZ „Dunav“

Igre

Okupljanje

Nije bilo planiranog dogovaranja. Podrazumevalo se da će po podne svako izaći u dvorište da se igra. Oni koji su poranili išli bi pod prozor onima koji još nisu izašli i uglas dozivali tako da odjekuje ceo kvart. Kako je to bilo u vreme kada se roditelji nakon posla i ručka odmaraju, ako bi se dozivanje odužilo, obično bi se sa terase ukazao neki ljutiti tata.

Lastiš

Devojčice su, kad krenu napolje u igru, obavezno nosile lastiš. Još dve devojčice i eto veselog skakanja u nedogled. Dole, listovi, kolena, butine, kuk, struk, ispod miške, ramena, vrat. Retko se dešavalo da neka može da skoči toliko visoko. U stvari, zavisilo je od visine onih koje drže lastiš i one koja skače.

Klikeranje

Kroz decenije, najpouzdaniji vesnik proleća su bili klikeraši. Čim se ukaže komadić suve zemlje, na tom mestu bi se povazdan održavala, stalno promenljiva, grupa dečaka koji se klikeraju. Centralno klikeraško borilište bilo je ispod bandere (vidno je i kad se smrkne), kod jaslica, uz stazu nagore.

Klik-klak

Onda se pojavio klik-klak. Svako dete ga je imalo. Naročit luksuz su bili oni s većim kuglama. Demonstrirale su se veštine. Nekoliko godina, svuda se čulo ritmično udaranje.

Ledene vije

Kada se okupi veća grupa dece, eto zgodne igre u koju mogu da budu uključeni svi.

Između dve vatre

Ako su tu i lopta i dovoljno dece za dve ekipe. Najpogodniji teren je bio kod kula. Ma, sigurno znate: široka staza koja povezuje dva gornja platoa.

Žmurke

U sumrak. Da se društvo dokusuri pred odlazak na večeru i spavanje.

Lutke i krpice

Svaka mama je imala kesu sa krpicama. U to vreme, haljine, suknje i bluze su se uglavnom šile kod krojačica, a mnogo ređe kupovale konfekcijske. Preostali materijal (okrajci) se čuvao za slučaj da je potrebna neka popravka. E, najsitnije delove toga su dobijale ćerke da svojim lutkama šiju haljine. Za vreme toplih dana vikenda ili tokom raspusta, devojčice su organizovale izlet s lutkama i krpicama. Ponelo bi se i neko ćebence, da se prostre u hladovinu…

Lopta o zid

Ne mogu da se setim kako smo tu igru zvali. Nekoliko dece i jedna lopta. Loptu treba deset puta odbiti od zida tako da ne padne. U svakoj narednoj seriji su sledili sve teži zadaci. Počinjalo se najlakšim – obema rukama, pa samo desnom rukom, pa levom, pa uz pljesak (jedan-dva-tri), uz okret… Kad nekome padne lopta, na redu je sledeći. Obično se završavalo tako što bi se ukazao stanar pod čijim prozorom je lopta udarala s predlogom da se sad malo udara pod nekim drugim prozorom.

Igrališta

Deo naselja bila su i dečja igrališta: između kula, na garažama, košarkaško igralište, u šumarku ispod košarkaškog igrališta. Svako igralište se sastojalo od dve klackalice, tobogana i peskarnika, u koji se doskakalo s tobogana. Konstrukcija tobogana je imala i dva poprečna držača, koji su korišćeni za svakovrsne vratolomije.

Štangle

Štangle za trešenje tepiha su se, uglavnom, održale do danas. Deca su ih koristila da se na njima ljuljaju, vise i na njih penju. Eventualno kao prečku za odbojku za dvoje ili četvoro. Mada, odavno nisam videla da ih iko koristi. Ni za tepihe, ni za igranje.

Prikupljanje starih novina

Škola je redovno organizovala akcije sakupljanja stare hartije za „Papir servis“. Ali, osim starih novina, neke druge hartije za bacanje nije ni bilo po kućama. Naravno da smo znali da se ta hartija prerađuje u novu i da je to radi zaštite šuma. „Papir servis“ je prikupljenu hartiju plaćao školi, a dobijeni novac bi bio upotrebljen za već neko opšte dobro. Od svega toga, najvažnija je bila igra. Par sedmica ranije bi bila okačena obaveštenja na vratima svakog ulaza da stanari čuvaju stare novine i kog dana da ih iznesu ispred svoga stana. Ah, uzbuđenja – ući u svaki ulaz, doći pred svaka vrata, suočiti se sa onima koji su zaboravili da iznesu kad im se zazvoni (nikada se nije desilo da neko kaže da nema), radovanje kad negde ima mnogo, smeh i cika kad se raspe pri nošenju.

Umesto završetka

Veselo je odrastanje u ovom našem kvartu. Zato vas pozivamo da ovo pisanije dopunjavate svojim sećanjima.